ŽELJA I JAVA

– Dragan Racković

Dobila je zemlja svoj pokrov beli
trava i cveće pod snegom su uveli
samo ispod snega krst humke proviruje
vetar, sunce, kišu i sneg hrabro dočekuje.

Stojim i gledam sablasnu belinu
koja me podseća na venčanu haljinu
i krst tamni koji nemo svedoči
da neću vidjeti joj više kosu, lice ni oči.

Ledi se srce poput pahuljica snežnih
kada se setim da nema više onih ručica nežnih
da trunu u zemlji ispod ovog snega
tužan sam, beskrajno tužan, jer sam je volio više od svega.

Očajan sam i blizu ludila, priželjkujem smrt koja njoj je sudila
nek me odvede negde među sene da gledam bar konture njene.
pokrivač snežni nek venčana odora joj bude
a grob venčani kum i vodijlja sudbe.

Da tamo opet nastavimo ljubav i snove
dve senke da lutaju od ponoći do zore
u plamence bele da se pretvorimo
pa po svetu nemi, srećni poletimo

Comments are closed.