ŽIVOTU

– Dragan Racković

Ispio sam gorki pehar do poslednje kapi
protraćio život u snovima o belim vilama
sanjao o poštenju, osećanju čistom kao suza
nada da sve to postoji bila mi je muza.

Nazdravih životu, zloj sreći i đavolu
mahnuh iluziji divnoj na krilima života što ode,
ostadoh sam i napušten u bespuću i magli života
da tražim život, neki novi, surovi i strani.

Pođoh koraka čvrsta al oka vlažna
s osmehom na licu, sa zebnjom u srcu
pođoh, ne znam kamo, bog zna dal ću nešto naći tamo.

Nosi me neka bezimena svetinja u nekom đavoljem pravcu
kroz čudan pejzaž, sivo drveće i crnu travu
vremenska reka, ponornica bez povratka ne dade da se štogod satka.

Comments are closed.