PONOĆNE MAGLE

– Dragan Racković

Bliži se ponoć kroz zavesu jesenje magle
pod teretom njenim bandere se sagle
a kiša sitna sipi, hvata se k’o inje
za kosu, srce i bilje.

K’o senke hada, magle bele, teške i guste
u ovo doba noći na ulice se spuste
a senke zakasnelih prolaznika i drveća
ko lelujave senke hada, a leje njihova parada.

Marširam i ja s njima kroz pustoš i prazninu noći
lelujava senka koja ne zna kamo će poći.
Opojni miris truloga lišća i guste magle
ispunjava grudi, srce, zaogrće otete nade.

Lutam negde po tom drugom svetu
u mislima napuštam ovu sunčanu planetu
pa u magli tražim nešto krhko, malo, nežno, nestalo,
nestalo davno u maglama hada, nestalo cveće i nada.

Comments are closed.